Narodne kletve

„Nije dobro ni koga mnogo blagosiljaju a kamoli koga kunu”, kaže narodna poslovica. Kletve se upućuju nekome u mržnji, gnevu , nemoći, želji za osvetom. Obično kune onaj ko ne može sam da se izbori za nešto što mu je potrebno: kune slabiji jačega, stariji mlađega, pobijeđeni pobjednika , prosjak tvrdicu, kunu uvrijeđeni, odbačeni, napušteni.
U narodu se smatra da je najteža kletva koju izgovori kum, pa majčina i očeva kletva. Ove kletve stići će prokletoga i njegov porod, po narodnom vjerovanju, pa makar i do devetog koljena se čekalo. Vjeruje se da majka može da prokune samo svoj porod i nikoga više. Zato majka nosi prsten na ruci da joj se kletve ne bi „primile”. Ako majka hoće da joj se kletva primi, skine prsten i kune što joj padne na pamet, No, takve majke su veoma rijetke. Obično majka kada prokune neko svoje dijete, trgne se brže bolje i kaže: ,,Bože mi prosti grešnoj”. Narod kaže da je bolje dijete izudarati nego ga kleti.
Češće kletve ne kunu, već naprotiv-brane od kletve: „Bog te ne ubio”, „Grom te ne spalio”, „Ale te ostavile na miru“, „Ostario da Bog da” itd.