X

Za vaš uređaj je
dostupna aplikacija

latinica  ћирилица
12/10/2016 |  13:25 ⇒ 14:22 | Autor: RTRS | Komentara: 0

Ko je odgovoran zašto nije izbio rat?

PIŠE: Siniša Mihailović

Ko priziva rat? Ko želi novi rat? Kome je do rata, da Bog da mu bio u kući.... Ovo je samo dio naslova koji su pred Referendum osvanuli na društvenim mrežama, “nezavisnim” portalima, medijima u FbiH, ali u Republici Srpskoj.
Zveckanje oružjem u BiH (Foto: Ilustracija) -
Zveckanje oružjem u BiH (Foto: Ilustracija)

Danas niko ne priča o ratu. Zašto niko ne analizira danas ovu pojavu? I zašto se pojavila?

Talas je pokrenuo jedan sarajevski i regionalni medij. Na tu priču su se uhvatili svi oni koji su željeli da Referendum ne uspije. Lavina je lako pokrenuta, jer nikome nije do rata, to je sigurno. Rat mogu da izazovu samo oni koji su ga izazvali i 90-tih. A o tome se malo priča, uopšte. Ni tada rat niko nije želio. Sjećam se protesta u Sarajevu. Pucnjave sa Holidej Ina. U direktnom TV prenosu. Okrivljeni su , po automatizmu, Srbi i Karadžićevi snajperisti. Uvukao se strah, a strah dovodi do rata. On je najveći pokretač sukoba. Strah dolazi iz sjećanja, kolektivnog , porodičnog, ličnog. “Oni su meni ubili porodicu u onom ratu, nećemo dati i sada”, itd.

 
25 godina kasnije znamo istinu o snajperistima sa Holidej Ina. Znamo ko je ubio sarajevske Romea i Јuliju. Znamo ko je sijao strah. I ? Da li nekoga to zanima ? Da li znate da su to bili pripadnici jedinice “Ševe” ? Ko ih je formirao, uz čije naloge? Da li nekoga zanimaju istina i uzroci ili se samo bavimo novim strahovima? Zašto niko neće da kaže koliki je bio uticaj onih koji su došli na ovaj prostor i aktivno učestvovali u sijanju strahova? Neće. Neće da pišu o tome, jer ih kontrolišu isti. Ili ti, o kojima govorim, neće da se zamjeraju, pa je lakše da se odgovornost prebaci na građane.

 
Ne, ne gospodo. Nisu građani krivi. Varate se. Njihova sjećanja su kriva, njihove emocije, a vi tu i udarate. To je nešto najniže što postoji.


I gdje su vam sad nestali naslovi i tekstovi o ratu? Sada kada je prošao Referendum. Sada kada je jasno da bar 56% građana nije slušalo i nije podleglo vašem mišljenju.

Imam za vas dva pitanja:

Da li je vama koji ste pokrenuli talas novog straha jasno šta ste radili?

Da li ste to radili zbog iskrenog straha ili ste svjesno manipulisali javnim prostorom, računajući da Referendum neće uspjeti?


Pitanje koje mene muči je zašto bi jedan Referendum o bilo čemu izazvao bilo kakav rat. Ako su priznati svi Referendumi na ovom prostoru, zašto ne bi bili priznati Referendumi koje organizuju Srbi na ovom prostoru? Zašto samo Srbi nemaju pravo na izjašnjavanje o bilo čemu? Zar to nije licemjerno od vas?

Do kada mislite da natežete treger, koji ima svoj momenat pucanja?

 
Plašim se da ste prešli prag. Prag tolerancije i zdravog razuma. Plašim se da ste prešli prag koji se zove strah. Prešli ste liniju koja se ne prelazi i pored svih onih koji su osjetili strah, a ima ih puno, čak i u organima koji to nisu smjeli da pokažu, a pokazivali su. Nema straha u jednom Referendumu. Nema straha u pokazivanju tačne slike nekog mišljenja, bez obzira na to što ste ukazivali da se zna kakvo će biti mišljenje. Ako ste znali kakvo će biti mišljenje , zašto ste bili toliko protiv izjašnjavanja? Ili je stvar u tome što je trebalo da se zabrani PRAVO na Referendum? Tu stižemo do ključne stvari.

 
Svako ima pravo na Referendum, pa i Republika Srpska. Ono je ostvareno, a ko se plaši ili plašio osnovnog prava, neka živi sa svojim strahovima, ubijeđen u to da nije bilo potrebe za tim. Ali neka se vrati u neke ranije Referendume, one koji su pregazili nekadašnje Ustave i sjeti se da li su ostvarili legitimitet. A nisu, i ipak su priznati. Vraćanje u istoriju, i to tako blisku, za mnoge proteklih sedmica nije bilo poželjno, jer, za Boga, okrenimo se budućnosti.

Pa kako kad još nismo savladali prošlost?