Težak život bračnog para Vranješ

- Treba kupiti, treba nešto nabaviti, ali šta ćeš, kako ćeš, kada nemaš čime, ni kako. Snalazimo se kako znamo i umijemo, a živjeti se mora - kaže Sava Vranješ.

Ovako tešku životnu priču počinje osamdesetjednogodišnja baka Sava. Nepokretna i oštećenog sluha, dane provodi u sobici od pet kvadrata sa suprugom Ilijom, takođe teško bolesnim i vezanim za postelju.

- Ovako nam jeste. Ne mogu nikuda. I šta ću - sjetno priča Sava.

Trošna kuća u kojoj žive nema mokri čvor, a struja im je uvedena nedavno. Krov prokišnjava, a u slučaju većeg snijega, čitavoj kući prijeti urušavanje.

Njihov sin Čedomir tokom proteklog rata razbolio se i umro, a kćerka Mira udala se u susjedno selo. Iako i sama u teškoj materijalnoj situaciji, povremeno ih obilazi i pomaže im koliko može.

- Kad god mogu dođem. Nešto im pomognem, uradim, pripremim i tako, roditelji su tu, dok mogu pomoći ću - priča Mira Umićević, Savina i Ilijina kćerka. 

Јedina primanja su im pedesetak maraka socijalne pomoći, koju troše na lijekove. Najbliža ambulanta od njihovog sela udaljena je šest kilometara, pa uglavnom zavise od komšija.

- Ako treba otići u Novi po ljekove, ako treba hranu dobaviti, drva, i tako, kad god mogu, tu sam da pomognem - kaže komšija Braco Vranješ, iz Malog Dubovika.

Međutim, sve to je nedovoljno, jer zbog zdravstvenog stanja u kojem se nalaze, Savi i Iliji neophodna je cjelodnevna njega. Nadaju se da će se naći ljudi koji će im bar popraviti krov i obezbijediti hranu i ogrev za zimu.