Koliko je milijardi Amerika potrošila na Haški sud?
Šta je uloženo i šta smo dobili? Koja je ostavština Haškog tribunal poslije 24 godine rada međunarodnog suda koji su formirale UN kako bi pravdi bili privedeni najodgovorniji za zločine počinjene tokom ratova iz devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Јugoslavije?
Krajem decembra Haški tribunal će zvanično prestati da radi i predati štafetu takozvanom Mehanizmu za međunarodne krivične sudove koji treba da završi posao na preostalim žalbama. Po ocjeni pojedinih advokata, to neće biti prije 2019. godine. Tribunal, ipak, svodi račune.
Јoš u junu je posljednji put održana međunarodna konferencije posvećena rezultatima Haškog tribunala, koja je okupila nekoliko stotina učesnika iz regiona i svijeta.
Svjestan, kako je rekao, brojnih kritika na račun suda, njegov predsjednik Karmel Agijus je tada neupućenima objasnio da te kritike odražavaju generalno nerazumijevanje mandata suda ograničenog u samom startu.
"Tribunal nije imao zadatak da radi na pomirenju u regionu niti da sudi svima koji su počinili zločine. Mandat je bio suditi onima koji su najodgorovorniji za te zločine i da se na taj način doprinese održavanju mira u regionu", rekao je tada predsjednik suda Karmel Agijus. Po njegovoj ocjeni, najvažnija je pionirska uloga Tribunala u borbi protiv nekažnjivosti. Glavni tužilac, Serž Bramerc, takođe je ocijenio da su uspjesi Tribunala očevidni.
Drugačije se od čelnika suda, naravno, nije ni moglo očekivati. Na šta bi to ličilo da poslije dvije i po decenije kažu kako su dvije i po milijardi dolara - koliko je, po gruboj procjeni, uloženo u rad Tribunala - bačene pare. A treba opravdati i dobru mjesečnu apanažu. Ona je u slučaju Bramerca, naravno prema nezvaničnim podacima, još prije pet godina iznosila 40.000 evra.
Od kada je još ratne 1993. godine sud osnovan, njegov budžet je vrtoglavo rastao. Od početnih skromnih 267.000 dolara te 1993. godine dogurao je, na primjer, do 283 miliona dolara 2013. godine.
Na pitanje koliko su UN iz budžeta godišnje izdvajale za rad Tribunala, poznati advokat Toma Fila, koji je od 1996. godine branio optužene Srbe u Hagu, kaže: "Ništa!"
"UN nisu izdvojile ni žute banke za taj tribunal. To je plaćala Amerika od početka, direktno", kaže Fila za Sputnjik. Zbog toga se, kaže, nekolicina pobunila jer u Statutu piše da se taj sud mora finansirati isključivo od novca UN.
On napominje da je u početku ogromne pare za rad suda davala Saudijska Arabija, ali da je taj entuzijazam izgubila kada su se i Muslimani našli među optuženima.
"Onda je Amerika preuzela plaćanje tog suda tako što je otvorila poseban račun u UN, sa koga se sud plaća i stvara se fikcija da to finansiraju UN", kaže Fila.
Dakle, što se tiče dijeljenja pravde i finansiranja, sve je bilo orkestrirano od strane Amerike. To je jedan pravni monstrum kojeg što prije treba zaboraviti, ističe poznati advokat.
Tribunal u Hagu je, podvlači on, američko čedo i Amerikanci ga plaćaju.
Na pitanje: koliko, on slikovito objašnjava kako je tribunal "rastao". "U početku, kada sam prvi put počeo da branim, 1996. godine, sud je bio u jednoj sudnici sa malo ljudi i malo njih u pritvoru, dva-tri čovjeka. To je koštalo dva-tri miliona dolara godišnje." Sada se to, kaže on, popelo na oko dvesta miliona sigurno.
Administracija se bila namnožila, jedno vrijeme imali su blizu devetsto zaposlenih iz skoro osamdeset država.
A sa rastom suda rastao je i budžet. Već 2.000. godine on je dostigao sto miliona dolara. UZ konstataciju da nije u pitanju zavist, predsednik onog drugog Međunarodnog suda u Hagu Žilber Gijom žalio se u UN da je "svota od deset miliona dolara, kojom raspolažu, mala u poređenju sa Haškim tribunalom za bivšu Јugoslaviju, čiji je godišnji budžet skoro sto miliona dolara".
Samo četiri godine kasnije budžet Tribunala je bio 223 miliona dolara, da bi krajem 2006. bio 40 miliona veći. Te godine pojedini mediji su prenosili ocjene da su rezultati suda slabi, posebno s obzirom na neprekidno rastuće troškove za izdržavanje ljudstva.
"Njegov godišnji budžet koji je pre 13 godina iznosio 267 hiljada dolara u međuvremenu je porastao za preko hiljadu puta", konstatovano je te 2006.
U 2013. godini za tek formirani Mehanizam za međunarodne krivične sudove, koji po zatvaranju Tribunala treba da okonča njegov posao, izdvojeno je 54 miliona dolara. U isto vrijeme, budžet za rad Tribunala je porastao na 283 miliona dolara. To je, po pisanju medija, bilo jednako osmini ukupnog budžeta UN.
A da je tu bilo i "drugih izvora" finansiranja Tribunala "priznala" je bivša glavna tužiteljka Luiz Arbur, kada je odgovarajući na pitanje zašto se sprovodi samo ekshumacija Hrvata i Muslimana, a ne i Srba, odgovorila: "Meni ne daju novac za Srbe".
Da li su oni koji su stajali iza Haškog tribunala imali razlog da skrivaju način njegovog finansiranja? Sumnje u to su ostale pošto je u UN odbačen predlog predstavnika Ruske Federacije o sprovođenju nezavisne detaljne finansijske kontrole rada suda koja bi pokazala i kome kolika sredstva idu.
A u Tribunalu se sve debelo plaća. Sat vremena - deset hiljada, pa možda i petnaest hiljada evra, kaže advokat Tomislav Višnjić za Sputnjik.
"U jednom trenutku smo imali neko odlaganje u sudnici od dva sata i onda je neko rekao da to košta između dvadeset i tridest hiljada evra", ispričao je Višnjić. Treba platiti advokate, prostor, sudije, obezbeđenje, prevoz, sve, kaže on.
Da su se u sudu lako navikli na dobre uslove, pokazala je žalopojka predsednika Haškog tribunala Teodora Merona, koji je u izveštaju Ujedinjenih nacija 2015. ocenio da je "smanjenje broja zaposlenih uticalo na moral osoblja i da to predstavlja izazov za efikasan završetak aktivnosti".
Mada bi se sasvim pouzdano moglo reći da su najveći deo posla vrlo efikasno završili i u skladu sa notornom istinom da večere nema džabe i da se konj vezuje gde ti gazda kaže. Zato je za 24 godine rada Haški tribunal osudio 72 Srbina na 1.138,5 godina zatvora, a sve ostale — dvadest Hrvata, pet Bošnjaka, jednog Albanca i jednog Makedonca, zajedno na 361 godinu. I to uz najnevjerovatnije obrte gdje su dokazani zločinci presuđeni na 24 godina zatvora u ponovljenom suđenu puštani na slobodu. Ali imali su samo jedan ali dovoljan adut. Nisu bili Srbi.
Da li su, na kraju, silni dolari uloženi u rad Tribunala opravdali očekivanja? I poslije svega čemu smo danas svjedoci na ovim prostorima, da li neko zaista misli da smo se makli sa mrtve tačke, da nam je region mirniji? Ili su antagonizmi samo razbuktani.
Izvor: Sputnjik