Vladeta Јerotić- tihi čovjek u bučnoj zemlji

Beskrajno je širok, nikoga ne odbacuje, nikome ne sudi, svakoga razumije, svakoga prihvata, u svakome vidi makar potencijalno dobro i svakome daje šansu.
Ni 520 sjedišta u niškom Narodnom pozorištu nije bilo dovoljno za sve one koji su željeli da te večeri, 20. marta, čuju predavanje akademika Vladete Јerotića, ljekara, psihijatra, književnika. U kontrastu sa svim onim što on govori i čemu nas uči, dogodila se gungula koja je nastala ispred ustanove kulture u kojoj je gostovao. Više od 1.000 ljudi ostalo je ispred pozorišta nezadovoljno, ljutito što je predavanje bilo predviđeno samo za studente Filozofskog fakulteta, a ne za sve zainteresovane kako je u nekim medijima objavljeno.

U haosu koji je nastao oko toga ko je dobio besplatnu kartu, a ko nije, ko može da uđe, a ko ne, na kraju je intervenisala policija. Samo dva dana prije ove gužve, profesor Јerotić održao je predavanje „Šta čovek krije?” na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. U prostrani amfiteatar ispunjen do poslednjeg mjesta donošene su dodatne stolice, a akademika je došlo da čuje i staro i mlado. I to je ustvari uobičajena slika na njegovim predavanjima godinama unazad.

Rijetko koji akademik se može pohvaliti činjenicom da je policija morala da zavodi red pred početak njegovog predavanja i smiruje razočaranu masu. Stiče se utisak da je dr Vladeta Јerotić i poslednji akademik koji bi se tom činjenicom hvalio. Tako je to sa tihim čovekom u bučnoj zemlji. Slikovitije od biografije i bibliografije o „fenomenu Јerotić” svjedoči to što su nam u tekstu kojim smo pokušali da osvjetlimo razloge njegove popularnosti sagovornici bili mitropolit SPC, profesorka Ekonomskog fakulteta, psiholog, umjetnik i novinar. I svi do jednog samo ga hvale. Pri tom, među njima su i oni koji se izjašnjavaju kao pravoslavni hrišćani, ali i ono koji su agnostici.

Teško je dati jednostavan i precizan odgovor šta to profesora Јerotića čini tako omiljenim. Da li je stvar u njegovoj smirenosti, velikoj erudiciji, jednostavnosti, skromnosti ili u našoj stalno nemirnoj duši i potrebi za lijepom, usmenom rječju, toplinom i neposrednošću?

Često je, i najviše ga po tome i znamo, govorio o religioznosti, čovjekovom susretu sa Bogom – i sa samim sobom. On sam, doveden u situaciju da mora da napravi izbor, hoće li ostati ljekar u bolnici „Dr Dragiša Mišović” ili će prihvatiti poziv da na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu osnuje Katedru za pastirsku psihologiju, odlučio se za ovo drugo. Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, koji je naslijedio dr Јerotića na Katedri pastirske psihologije, ovog akademika koji plijeni opisuje kao „urbanog svetogorskog starca”.

– Vladeta Јerotić je toliko omiljen zato što je čovek autentične hrišćanske ljubavi. Beskrajno je širok, nikoga ne odbacuje, nikome ne sudi, svakoga razumije, svakoga prihvata, u svakome vidi makar potencijalno dobro i svakome daje šansu. Pri tom, on je jedan od rijetkih klasičnih erudita kod nas, a u isto vrijeme jednostavan i svima pristupačan. U vremenima beznađa i usamljenosti, on svakoga tješi i miluje. To ljudi prepoznaju. U vremenima deficita istine, on se decenijama pokazuje i potvrđuje kao istiniti, a ne lažan čovek. Zato on ljude oslobađa i relaksira. Daj nam bože više takvih ljudi – rekao je mitropolit Porfirije.

To što se pred Narodnim pozorištem u Nišu tiskalo hiljade ljudi, za profesorku Ekonomskog fakulteta Danicu Popović nije iznenađenje, takav bi odziv bio i u Engleskoj, Americi, bilo gdje na svijetu – uvjerena je ona.

– Najveći broj ljudi koji dolaze na njegova predavanja, čitaju njegove knjige, traže, u stvari, odgovore na pitanja o sebi. Mnogi od nas imaju ozbiljnu konstruktivnu grešku i nismo zadovoljni, ali se ne usuđujemo da odemo na psihoanalizu, a ovo je dobar način da saznamo nešto o sebi. To je jedna nevjerovatna ponuda kvalitetnih misli, a Јerotić jedan fascinantan čovek nevjerovatnog pamćenja. Svaki put mi nešto osvijetli. Niko nije izašao sa njegovog predavanja da nije bio pametniji nego kad je ušao – kaže profesorka Popović.

Ona skreće pažnju na dva detalja iz biografije profesora Јerotića: to da nikada nije bio profesor na Medicinskom, već na Bogoslovskom fakultetu, iako je medicinu završio i specijalizirao (neuropsihijatriju i psihoterapiju), kao i to da je član Srpske akademije nauka i umjetnosti postao kao – pisac.

– Treba, dakle, raditi ono što najbolje znaš, za šta si rođen, čak i kad su okolnosti nepovoljne. A profesora Јerotića su mnogo puta preskakali. On je primer da čovjek treba da istraje u onome što voli i što najbolje zna, a priznanja će stići, čak i u zemlji Srbiji – kaže profesorka Popović.

Vladeta Јerotić specijalizirao je psihoterapiju u Švajcarskoj, Njemačkoj i Francuskoj i bio je višedecenijski šef Psihoterapeutskog odjeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović”. Psiholog Aleksandra Јanković kaže da je profesor Јerotić prvi među stručnjacima spomenuo u psihoterapiji dušu i tako izveo psihologiju iz apsurdne pozicije u koju je zapala postavši nauka bez duše.

– Čak i da nikada nije govorio o hrišćanstvu, svojim stavom bi ljude zainteresovao. Takođe, on je jako otvoren i u odnosu na druge religije, govorio je i o ateistima. Profesor Јerotić ljude tretira kao bića koja imaju potrebu za smislom i bića koja su suštinski religiozna. Ne morate da pripadate Crkvi, da budete ove ili one konfesije, a da budete vjerujući, jer čovek je u osnovi religiozno biće – kaže Aleksandra Јanković.

Više od dvadeset godina unazad dr Јerotić je gost „Porodice bistrih potoka”. Tri-četiri puta godišnje boravi na padinama Rudnika i drži predavanja, a osnivač ove ekološko-umetničke komune Božidar Mandić opisuje ga kao dragog i rado viđenog prijatelja.

– Јerotić je u ovom trenutku vjerovatno „najintegralniji Srbin”, intelektualac koji plijeni svojim ponašanjem i govorom. Između ostalog zato što je njegov čitav životni kredo zasnovan na etici. Njegovi iskazi, govori, puni su etičnih usmjerenja i ukazivanja na to da se može živeti i u ovom vremenu koje je dosta nemoralno – moralno. On nije ni tribunal ni prosvetitelj, on je jednostavno primer ličnog zalaganja da se može biti čovječan – kaže Mandić.

Od Božića 1998. godine, kada je uradio prvi intervju sa njim, novinar Studija B Aleksandar Gajšek, autor sada već kultne emisije „Agape”, kaže da je nevjerovatna promjena koju je doživio i na ličnom i na profesionalnom planu radeći sa profesorom Јerotićem emisije.

– Kada smo uradili prvi intervju za Božić, bio je to prvi put da se profesor Јerotić pojavio na televiziji i telefoni su se usijali, gledaoci su željeli da znaju kako mogu da dođu do njega, kupe njegove knjige. Od kada sam počeo 2005. godine da radim „Agape”, čuo sam samo jedan zlonamjerni komentar, a i zbog njega su mi se kasnije izvinjavali. Za popularnost i uticaj te emisije mnogo dugujem profesoru Јerotiću koji je u prve dvije sezone bio „gost domaćin”. Ni danas kada ima 91 godinu, nema prazan dan u svom rasporedu i svakog dana uči deset novih stranih reči – kaže Gajšek.