latinica  ћирилица
ŽIVOTOK | 09/08/2013 | 08:19

RAZGRTANJE TAЈNI POD ORAHOM U GORNJEM VODIČEVU

Vrelog, devetog, julskog dana drugovao sam sa pjesnikom Draganom Kolundžijom u njegovom rodnom Gornjem Vodičevu. Bogom pjesnički obdaren, ovozemaljski ushićen boravkom u rodnom selu gdje više nema roditeljske kuće, Dragan Kolundžija, koji 29. avgusta obilježava 75. rođendan, otvorio je dušu i za “Životok”. Po prvi put je javno, u mikrofon, ispričao neke nepoznate, a presudne, momente iz svog života i razjasnio neke manje poznate detalje.

 

 

 “Sa ponosom ističem da sam rodom iz Potkozarskog Gornjeg Vodičeva. Јa pišem pesme, ali danas mi duša peva, dok sa Vama, gospodine Ristiću, razgovaram pod ovim krošnjatim orahom u mom rodnom selu. Razgovarao sam sa mnogim novinarima, dao nebrojene izjave i intervjue, ali nikada u ovoj atmosferi i sa ovakvim ushićenjem”, govorio je, kao da pjevuši, Dragan Kolundžija.

Pitam ga: šta sada može prepoznati sa ovog mjesta u odnosu na zapamćeno iz najranije mladosti?

Više ništa ne postoji iz onog vremena što je izgradila ljudska ruka. Sve je smešteno u moje sećanje i u moju poeziju. Nedaleko od ovog mesta bila je moja kuća brvnara. U jednoj pesmi sam kazao: Sa životima roditelja ugasila se i vatra u mojoj seljačkoj kući, a bez vatre ni krov kuće ne znači ništa!

Ostale su uspomene na roditeljski dom u kojoj je moj otac, Simo, izrodio nas petoro dece sa našom majkom Anđom Petić: Mihajla, Vidu, Milana, Radojku i mene, Dragomira. Moje pravo ime je Dragomir. Kad sam počeo pisati poeziju ja sam to ime skratio na Dragan. Možda sam pogrešio?!”

Pjesnik poćuta. Nekoliko puta pogledom je prokrstario na sve četiri strane svijeta. Duboki uzdah stopi se sa šuštanjem orahova lišća. Nastavi drhtavim glasom:

Ono što je trajno i nepromenjivo to su brda. Јa sam u brda zaljubljen. Kad sam bio dete u brda sam bežao kad god sam imao neki problem. Kasnije, kao pesnik, stihovima sam bežao u ta ista brda: Bundalska, Đurđevićeva, Kuljanska. A brdo, nad svim ovim i drugim brdima, je Kozara, spasiteljica naša! Iako sam imao samo četiri godine, živo se sećam Kozare, našeg zbega u junu i julu 1942. godine. Slilo se tada u Kozaru staro i mlado iz sela koja okružuju moje Vodičevo: Kuljani, Prusci, Devetaci, Svodna, Ravnice, Dobrljin, Mrakodol, Kalenderi, Žuljevica, Strigova... Ova mesta nisam zaboravio ni u svom životu ni u svojoj poeziji. Ovom prilikom rekao bih moju prvu pesmu koju sam napisao kada sam imao 13 godina i koju nisam objavio. Ovo je njeno premijerno prikazivanje u javnosti. Јa sada govorim ekavicom, ali ovu će pesmu reći ijekavski kako sam je i napisao:

Subotom izjutra u Bosanski Novi/ gone seljaci stoku, ovce i krave/ za malo soli i ljubavi./ Krajeve kojima prođu/ nose na svome licu/ ljudi moji nemoguće./ A tamo gdje stanu/ balega je stid dalekih livada./ Inače odmore kad ih zamoli malo janje”.

Mogao sam pjesnika, opijenog zavičajem, slušati do u beskraj i uživati u tome, ali onda ne bih obavio svoj novinarski zadatak. Teškog srca prekidam divnu nisku sjećanja. Želim, o čemu smo se dogovorili dok smo iz Novog Grada putovali za Gornje Vodičevo, da razjasni neke oprečnosti iz njegove biografije. Pogotovo ovo u vezi sa imenom Dragomir – Dragan, datumom rođenja 11 april ili 29 avgust(nije sporna 1938. godina), i, posebno, da li je u vrijeme ofanzive na Kozaru bespomoćan ostao na obali jedne rijeke.

Oči su mu zaiskrile, ruke zadrhtale, glas ustreptao. Ipak, drži se junačno, kozarski čvrsto, pjesnički dostojanstveno.

Kršteno ime mi je Dragomir. Otac me oslovljavao sa Drago i samo kad je bio ljut zvao me Dragomirom. Јa sam između ta dva imena našao kompromis Dragan. Činilo mi se više pjesnički, milozvučnije i djevojkama draže. Rekoh, možda sam pogrešio?

Zvanično, u dokumentima, upisan mi je 11 april kao datum rođenja. Kasnije sam iz priče moje majke saznao da sam rođen dan po Velikoj Gospojini, dakle, 29. avgusta. Kako je došlo do greške u datumu? Poslije rata selima su išli popisivači jer su matične knjige bile uništene. Moj otac je bio preke naravi pa popisivači nisu svraćali u našu kuću nego su se raspitivali kod komšija kad su rođena Simčina deca. Za mene su rekli da sam rođen u proleće kad se izvozi đubar na njive i oni su upisali 11 april!”

Pjesnik zaćuta. Muk nam postade drug. Na momenat mi se učini da i orah presta šuštati. I da ptice utihnuše. Јedino uz strmi put brekću motori nekoliko automobila. Krajiški pjesnici hitaju u Banju LJešljani, gdje je za večeras zakazano pjesničko veče. To je Dragana Kolundžiju i dovelo u zavičaj. Oprezno ga, riječima i mislima, vraćam u 1942. godinu, na obale nabujale i mutne Mlječanice.

Srce moje, nisam ti ja zaboravio pitanje. Borim se sa svojim strahovima. Za tu moju pogibelj, pesnik Božidar Timotijević je, 1957. godine, napisao: Bila je to najveća dilema srpske majke, antička dilema. Srpska majko treba da se odlučiš: koje dete da ostaviš?!”

Majka je izbegla u Kozaru sa nas četvoro dece. Najstariji brat je bio u partizanima. Na putu za Kozaru, negde iza Podgradaca, Vida i Milan su otišli da prose hranu jer nismo imali šta jesti. Majka je Radojku i mene vodila, bolje reći nosila, u selo Vojskova. Nije mogla nas oboje preneti preko nabujale Mlječanice. Mene je ostavila u jednom grmu umotanog u neke prekrivače. Okolnosti su bile takve da se nije mogla vratiti. Na sreću naišao je moj stric Dragutin, partizan sa puškom. Ispričala mu je za mene i on me uspio pronaći i spasiti. Јa danas puno pevam o strahu. Taj strah nosim od ovog apokaliptičnog dana. Već u prvoj zbirci pesama objavio sam pesmu Strah”.

Poslijeratne godine su brzo prolazile. Dragana Kolundžiju ujak odvodi kod sebe u Beograd 1952. godine. Zijao je, kako bi to rekao Branko Ćopić, u izloge skupe. Danima je išao istom trasom da ne bi zalutao. I pozdravljao svakog prolaznika. Kad je, 1957. godine, objavio prvu zbirku pjesama “Zatvorenik u ruži”, došao je, opijen pjesničkom slavom, kod sestre u Banjaluku udatu za muslimana. Tako je upoznao i jednu djevojku, muslimanku, u koju se smrtno zaljubio. Iako danas nije siguran je li tu djevojku i poljubio kako treba, zbog nje je zaboravio na školu, nabrao preko stotinu neopravdanih časova, pa je izbačen iz gimnazije. Tek su ga otrijeznile njene riječi da joj majka brani ovu vezu zato što je on Srbin!

Razočaran vraća se u Beograd. Tamo su ga čekala dva nova iznenađenja. Saopštenje da je izbačen iz gimnazije, a onda ga je, uzročno-posljedično ovome, ujak izbacio iz stana. Spavao je u Željezničkoj stanici i po parkovima, odakle ga je tjerala beogradska milicija. Јedne noći na klupi u parku upoznao je stariju gospođu iz Bačke Palanke u čijem je društvu bila djevojčica od oko 14 godina.

Odem sa njima u Bačku Palanku. Bilo mi je lepo. Čista soba, dobra hrana. Išao sam sa tom devojčicom čuvati stoku. Vidim njeni bi me rado njome oženili. Nađem neki izgovor i vratim se u Beograd. Razred gimnazije položio sam vanredno pa me i ujak primi nazad u stan. Kasnije je sve išlo uglavnom dobro. Fakultet sam završio na vreme. U Beogradu sam upoznao moju suprugu Dušanku iako je ona rodom iz Ravnice, sela odmah do Vodičeva. Razvila se među nama velika ljubav. Hrvatski pesnik Petar Gudelj, koji je živeo u Beogradu, napisao je da posle Zmaja niko svoju suprugu nije lepše opisao od Dragana Kolundžije!”

Pričali smo i pričali još o mnogo čemu iz njegovog života. Kolundžija je naizust, bez pomoći papira, za “Životok” kazivao brojne svoje i stihove drugih pjesnika. Za mene je, ipak, bilo najvažnije da smo razjasnili neke bitne, a javnosti malo poznate detalje, iz pjesnikovog života. Detalje koji su ga oblikovali i kao čovjeka i kao pjesnika. Došao je čas da krenemo u LJešljane. Opraštajući se od rodnog Gornjeg Vodičeva i krošnjatog oraha, Dragan Kolundžija mi je, u mikrofon, rekao:

Hvala Vam gospodine Ristiću za ovaj divan dan u mom rodnom mestu. Sada sam kao preporođen. Ipak sam smrtan kao i svaki drugi čovjek. I evo amaneta mom sinu. Kad se smirim na Topčiderskom groblju, gde ću ležati pored ujaka i ujne sa mojom Duškom, neka mi sin podigne što kamena i na njemu ukleše samo tri reči, poslednje reči iz moje pesme Zatvorenik u ruži: voleo, pevao, živeo!”