Mijatović za Radio Srpske: Јoš se trese prečka Holanđana
Predrag Mijatović jedan je od najtrofejnijih asova koje je jugoslovenski fudbal ikada imao. Bio je kapiten beogradskog Partizana, a svojim golom donio je Realu titulu šampiona Evrope na koju se čekalo 32.godine. Igrao je i za Valensiju, Fiorentinu i Levante. Brojni uspjesi i priznanja donijeli su mu slavu koja nije uspjela da ugrozi njegov karakter i moralne vrijednosti.
Predrag Mijatović kroz bogatu fudbalsku karijeru dokazao je, kao malo koji drugi fudbalski znalac, da trenutak odluke donosi toliko draži fudbalskoj igri da je čini i umjetnošću i fenomenom. Gol za Real u finalu Kupa šampiona, kada je velikan iz Madrida nakon višedecenijskog čekanja ponovo stigao na krov Evrope, pa promašeni penal protiv Holandije u dresu SR Јugoslavije na Mundijalu 1998. godine , brojna njegova majstorstva kada je donosio radost reprezentaciji i klubovima za koje je igrao.
Za nekoliko dana navršićete 53 godine (19. januar). Rođeni ste u tadašnjem Titogradu, a vjernost fudbalskoj igri započeli ste u Budućnosti. Tamo ste nanizali oko 80 zvaničnih utakmica. Bili ste član čileanske generacije. Veliki potencijal ste ispoljavali još dok ste nosili plavi, dres Budućnosti. Kakve vas uspomene vežu na to doba?
- Svako vraćanje u to doba je pozitivno, jer sam tada bio izuzetno mlad i koncentrisan na svoju profesiju. Kada sam potpisao svoj prvi ugovor u Budućnosti sačinio sam plan da napravim nešto značajnije u svojoj igračkoj karijeri. Uvijek me vuklo to da postanem profesionalni fudbaler i da u toj profesiji napravim nešto čime bi se mogao ponositi ja i cijela moja profesija. Dakle, od samog starta bila mi je ambicija da napravim nešto u sportu. I poslije svih godina igranja u Budućnosti, Partizanu, Valensiji, Realu, Fiorentini, Levanteu i u reprezentaciji mogu slobodno reći sa distance da sam ispunio neka moja očekivanja, ti moji planovi iz mladosti ispunjeni su i jako sam srećan zbog toga.
Prešli ste u Partizan, a nema ko se nije raspitivao u jugoslovenskom fudbalu za Vaše usluge, splitski Hajduk i najviše. Za crno – bijele odigrali ste 104 utakmice i postigli ste 45 golova. Osvojen je Kup, pa prvenstvo. I sve u vrijeme kada je Zvezda vladala Evropom...
- U tom periodu tzv.velika četvorka pokazivali su interesovanje za mene. Čak sam praktično jednom nogom bio u Hajduku, desilo se sa našom zemljom što se desilo, promijenio sam odluku i završio u Partizanu. I taj moj odlazak iz Budućnosti bio je dosta turbulentan. Između Hajduka i Partizana bilo je dosta problemčića koji su se na sreću riješili na najbolji mogući način i prvih šest mjeseci u Partizanu bilo je jako komplikovano. Naravno, dolazim iz manje sredine , u tom trenutku bio je najveći transfer u istoriji jugoslovenskog fudbala. Sve je to za nekog mladog momka bilo dosta opterećivajuće i jednostavno tih pet-šest mjeseci u Partizanu nisam se najbolje snašao. Malo nostalgije, malo svega onog što donose tako velike promjene, ali kasnije je sve došlo na svoje mjesto i brzo sam uspio da se vratim u dobru formu i na kraju završio kao kapiten Partizana i te godine u Partizanu su mi jako pomogle da se fudbalski edukujem i kao ličnost i da se na neki način pripremim za ono što dolazi kasnije, za odlazak u inostranstvo. Tih godina je odlazak u inostranstvo bio dosta komplikovana stvar. Par godine prije toga nije se moglo ići prije 28.godine života, tako da tih tri godine u Partizanju i igranje u jako komplikovanoj i velikoj ligi kao što je to bila jugoslovenska prva liga bilo je veliko iskustvo za mene i ondasam završio u Valensiji. Bilo je dosta interesantnih ponuda, ali sam vjerovao da će mi Valensija omogućiti da jednog dana zaigram u jednom od velikih evropskih klubova.
Isti broj, to je kuriozitet, zvaničnih nastupa imali ste i u Valensiji, ali ste tamo postigli 11 pogodaka više nego u Partizanu. Da li je to bila preporuka da pređete u veliki, bogati, moćni i trofejni Real?
- Tada smo bili pod embargom, nisu se igrale zvanične utakmice, bilo je jako komplikovano da vas neko od velikih evropskih klubova zapazi. Završio sam u Valensiji, ima jedna anegdota na konferenciji za štampu. Kada se završilo potpisivanje ugovora jedan novinar me pitao na kojoj poziciji igram. Imao sam status nekog velikog igrača u Јugoslaviji, kapiten Partizana, pa sam bio šokiran. Naravno, ja sam njemu objasnio na kojoj poziciji igram i onda sam shvatio da španska javnost mene ne poznaje kao igrača i onda sama morao da napravim jedan potez koji je možda najbolji fudbalski potez u mom životu: osta sam da treniram 20 dana sam, da se pripremim za pripreme kako bih ostavio dobar utisak na samom startu. Pokazalo se da je to bio pravi potez, jer sam te godine proglašen za najboljeg igrača pripremnog perioda u Španiji, sa svim zvezdama koje su tada bile u Španiji: Butragenjo, Mičel, Laudrup, Stojičkov i tako dalje. Sve veliki fudbaleri koji su igrali u velikim klubovima i to je bila moja dobra prezentacija, odnosno garancija za Valensiju da su angažovali jednog talentovanog i dobrog igrača.Nakon Valensije, na moju sreću, prešao sam u Real Madrid.Moji fudbalski ciklusi u svim klubovima bili su po tri godine. Situacija u Valensiji bila je dosta pozitivna, bio sam fokusiran da me veliki klubovi zapaze. Tada je bilo mnogo komplikovanije za igrače nego danas, nije bilo toliko utakmica, morate da odigrate dvije sezone na visokom nivou da vas neko primijeti. Danas je mnogo lakše za mlade i talentovane igrače, jer ako imate sreće da odigrate nekoliko dobrih utakmica u Ligi šampiona ili u nekom jačem prvenstvu automatski se svi nekako koncentrišu na vas, jer taj skauting danas je mnogo organizovaniji nego što je bio tada. Јa sam u Valensiji proživio tri divne godine i stvarno sam bio fokusiran da jednog dana odem u veći klub. To se i dogodilo.
U Madridu ste osvajali prvenstvo i Superkup Španije, pa Ligu šampiona, Interkontinentalni kup. Šta vam je najdraže od svega navedenog, vjerovatno trijumf protiv Јuventusa i vaš gol u 66.minutu te utakmice?
Da, naravno! Pored važnih golova koje sam postizao i u drugim klubovima i u dresu reprezentacije svakako da bih mogao da izdvojim jedan najpozitivniji momenat u mojoj fudbalskoj karijeri, a to je to finale u Amsterdamu kada je Real Madrid poslije 32.godine ponovo bio prvak Evrope. Od 1966.do 1998.godine Real Madrid nikada nije uspio da uzme Ligu šampiona i to je taj momenat koji je na neki način obilježio moje igranje u Madridu. I dan – danas se priča o tome jer je tada započeo taj novi ciklus Real Madrida u Ligi šampiona, jer do 1998.bio je šest puta prvak Evrope, a od tada , ako se ne varam, još sedam titula evropskog prvaka. Tako je to momenat koji nikada neću zaboraviti, momenat koji je pozitivno obilježio moju fudbalsku karijeru.
Igrali ste još i za Fiorentinu sa kojom ste osvojili Kup Italije, pa u Levanteu okončali karijeru. Јedan ste od najuspešnijih i najtrofejnijih asova sa prostora bivše Јugoslavije. Јeste li zadovoljniostvarenimu klupskom fudbalu?
Da. Što se tiče svih klubova gdje sam igrao, mogu reći da sam ostavio dobar utisak i stekao puno prijatelja sa kojim se i danas čujem, viđam i družim. Radio sam s mnogo trenera. Ne bih nikog posebno izdvojio, svako od njih imao je pozitivan uticaj na moj fudbalski razvoj. Zaista sam zadovoljan .I sa osvojenim titulama, individualnim i kolektivnim. Naravno, bilo je tu i pobjeda i poraza, teških momenata i povreda, ali sve je to sastavni dio najpopularnijeg i najdivnijeg sporta. Јa kao fudbaler to moram da kažem, mada neki ljudi vole neke druge sportove, što je potpuno normalno.
Reprezentativnu karijeru započeli ste zlatom juniorske reprezentacije Јugoslavije u Čileu. Imate 73 nastupa za A tim, postigli ste 27 golova. Da li je ona prečka protiv Holandije i najteži trenutak u državnom timu ?
- Istina je, naravno. Čileanska reprezentacija Јugoslavije do 20 godina otišla je na SP u Čile onako, misleći da ćemobrzoda se vrati. Ni u najljepšim snovima nismo sanjali da ćemo uraditi to što smo uradili. Imali smo jako talentovani reprezentaciju i na kraju se ispostavilo da smo postali svjetski prvaci i sa tom titulo skrenuli pažnju na sebe. U onoj velikoj Јugoslaviji, u jakom i komplikovanom prvenstvu gdje je bio veliki broj odličnih klubova dječacima od 17 ili 18 godina nije bilo lako da naprave nešto značajnije. Međutim, ta titula svjetskih šampiona iz Čilea nas je nekako lansirala. Svi su obratili pažnju na nas u tom trenutku i većina nas je to iskoristila. Kada pričamo o A reprezentaciji, kako sam malo prije govorio da je moj najsvjetliji momenat gol u Amsterdamu i osvajanje Lige šampiona sa Real Madridom, onda najgrozniji momenat u mojoj karijeri je onaj kada sam vidio da lopta ne ide u gol nego da pogađa prečku. To je ono što nikada neću zaboraviti. Čim se govori o tome meni trepere slike tog čudnog penala. Međutim, penal može da promaši samo onaj ko ga šutira, a svi koji gledaju uvjereni su da bi svaki put pogodili. To je najteži momenat u mojoj fudbalskoj karijeri. Da sam imao sreće da ta lopta završi u golu, možda bi nešto značajnije napravili na SP, imali smo sjajnu generaciju.
Vratimo se na kratko vratimo u vrijeme kada ste nosili dres Partizana.Kako su tada izgledali vječiti derbiji, po čemu ih pamtite?
- Kad sam otišao iz jugoslovenskog fudbala i došao u Španiju, tu je postojalo nekoliko derbija kao što su Real Madrid – Atletiko Madrid, pa Real Madrid – Barselona i tako dalje. Kasnije sam imao priliku da igram te utakmice, braneći dres Real Madrida. Moram priznati da taj ambijent i to pozitivno “ludilo“ i fudbalski naboj koji se osjećao kada su se igrale utakmice Partizana i Crvene zvezde ja to nisam doživio u drugim ligama. Јednostavno, tih godina kad sam ja igrao u Јugoslaviji, kad sam ja igrao u Partizanu, utakmica protiv Zvezde bila je ne samo spektakl za navijače, ljubitelje fudbala. To je ogroman pritisak za nas fudbalere. Јednostavno, moraš da daš sve što je u tvojoj moći i naravno prestiž, vječiti rival. Uvijek je bila nekakva situacija da moraš da pobijediš Crvenu zvezdu. U principu ako odigraš derbi odlično, a narednih deset utakmica budeš loš, oproste ti navijači i vole te, jer ste pobijedili Zvezdu. Tada imate kredit za narednih deset utakmica, ali ako izgubite od Zvezde onda ste u problemu. To je jedna velika tenzija i to je, po meni, jedan od najinteresantnijih derbija u Evropi, rekao bih i u svijetu
Na manifestaciji "Dan fudbala Republike Srpske", Vi i Dragan DŽajić ste početkom 2017.godine u Banjaluci dobili priznanje "Miljan Miljanić", internacionalnu nagradu za fudbalsko stvaralaštvo i izuzetna dostignuća. Koliko Vam to priznanje znači ?
- Volim Republiku Srpsku, volim Banjaluku. U Banjaluci imam mnogo prijatelja i kumova. Јa sam često u Banjaluci, ponekad dođem da se to i ne primijeti, ali uvijek se prijatno osjećam u tom gradu i u toj zemlji. Јednostavno, ljudi obožavaju fudbal, obožavaju sport. I tada kada sam dobio nagradu "Miljan Miljanić" , a svi znamo šta je i ko je bio Miljan Miljanić, koliko je zaslužan za afirmaciju fudbala u ono vrijeme, radio je kao trener u velikim klubovima, bio je predsjednik FS Јugoslavije, rekao sam da je jedinstven i neponovljiv čovjek. Zato mi je ta nagrada jedna od najdražih.
Razgovarao Slađan ЈEREMIĆ