Nakon tri decenije počelo suđenje za zločine nad Srbima u Visokom: Batine i torture mnogi nisu izdržali (VIDEO)
Iz kućnog pritvora, 26. juna 1992. godine, 18 civila sela Grad muslimanske formacije prebacile su u zloglasnu kasarnu "Ahmet Fetahagić". Među njima je bio i Nikola Šarenac. Tamo zatiče na stotine svojih sunarodnika, srpskih civila, uzrasta od 16 do 80 godina.
- Bilo je više stotina ljudi u četiri prostorije. Otprilike na jednoj prostoriji od 200 metara kvadratnih bilo je 120 logoraša - kaže Šarenac.
Užasni higijenski uslovi, jedan hljeb od 750 grama na 15 zatvorenika i sumnjiva tečnost za obrok koji su iz jedne manjirke djelila četvorica. Uz teške batine, Nikola i njegovih 18 komšija iz sela saslušavani su od prvog dana, a prebijani su, kaže, i dok su kopali rovove. Sve pod komandom i nadzorom Zijada Kadrića, kojeg su do tada, kao uglednog nastavnika fizike i matematike, gledali s poštovanjem.
Batine i tortura u nedogled. Tu torturu, kaže, mnogi nisu izdržali.
- U mom prisustvu umro je Vlajko Samardžić, stariji čovjek od 60-tak godina, od batina i gladi. Više dana žalio se Vojno Raković da je bolestan, da mu otiču noge, otišao je sa stražarima u Dom zdravlja i nije ga bilo dva sata. Kad se vratio, vidio sam na zatiljku je velika čvoruga. Јa ne znam ko ga je ubio, ali bi trebao Zijo da zna i njegovi čuvari - priča Šarenac.
A među čuvarima je bio i Hajrudin Halilović, zvani Mrčo, brat generala i komadanta tzv. Armije BiH Sefera Halilovića. Lično je Šarencu polomio desnu ruku. Razlog je, kaže on, bio odbijanje da pred TV kamerama pročita lažni spisak oružja, koje mu je navodno pronađeno u kući.
Ni to, nažalost, nije bilo Nikolino najteže logoraško iskustvo. Najbolnija tortura nastala je kada je u obje noge teško ranjen tokom razmjene vatre i granatiranja. Pružena mu je pomoć u visočkom Domu zdravlja. Tri mjeseca je sa ostalim ranjenicima držan u podrumu. Infekciju rane preživio je zahvaljujući posjeti UNPROFOR-a i nepoznatom visočkom ljekaru.
Nikoli i njegovim sapatnicima predstoji da se sretnu sa svojim dželatima i da se, kako reče, u sudnici pogledaju u oči.
Od prvog saslušanja prošlo je pet godina, a u međuvremenu je jedan postupak obustavljen jer su optuženi umrli. S pravom se pita da li će dočekati ovozemaljsku pravdu, jer mnogi već nisu.