Nikola Stanišić: Ni riba, ni meso
Narodno pozorište Republike Srpske, dolaskom novog umetničkog direktora, Ljubiše Savanovića, odličilo se da pruži priliku, prvenstveno, mladim pozorišnim rediteljima, koji, ako već nisu, onda tek treba da uplove u profesionalne vode, kao i mladim dramaturzima.
Prva takva predstava imala je svoju premijeru 13. novembra na maloj sceni Petar Kočić, a u pitanju je predstava „Ni riba, ni meso“ nemačkog dramskog pisca Franca Ksavera Kreca, čiju režiju potpisuje Nikola Bundalo.
Drama Franca Ksavera Kreca „Ni riba, ni meso“ napisana je 1981. godine u periodu kada su industrije prolazile kroz proces automatizacije i prelaska na računarsku tehnologiju, a kako bi prikazao kako to direktno utiče na radničku klasu, odlučio se da to prikaže kroz praćenje života dva bračna para, Edgara (Danilo Kerkez) i Emi (Smiljana Marinković), Hermana (Ilija Ivanović) i Helge (Nataša Perić).
Iako je radnja smeštena u osamdesete godine prošlog veka, reditelj je svojim odabirom teme pokazao da je i te kako sposoban da uoči važan problem koji korespondira sa savremenim vremenom, kada razvoj veštačke inteligencije uzima primat i posredno utiče na mnoga zanimanja.
Ovo je Bundalu treća režija u rodnom gradu, ali prva u Narodnom pozorištu Republike Srpske, dok su preostale dve bile u Gradskom pozorištu „Јazavac“ (Banjaluka) i Dječijem pozorištu Republike Srpske, (Bio jednom jedan lav).
Smiljana Marinković, svojim čvrstim držanjem i unutrašnjim proživljavanjem, tumači Emi, emancipovanu ženu, kojoj je karijera na prvom mestu, zbog čega na verodnostojan način upada u sukobe sa svojim impotentnim mužem.
Nataša Perić, tumačeći Helgu, majku dvoje dece, daje ruralni prizvuk ženi kojoj je na prvom mestu porodica, prikazujući najtananija majčinska osećanja i želju za očuvanjem zajednice, nakon što se ponovo nađe u drugom stanju.
Danilo Kerkez zaista ne ostavlja ravnodušnim svojim tumačenjem Edgara. Isprva nadmen i odsečan, postepeno prelazi u očajnika koji, naviknut na jedan sistem rada, odbija da se prikloni novom, od kojeg mu zavisi budućnost, zbog čega, uslovno rečeno, strada.
Ilija Ivanović, apsolvent Glume na Akademiji umjetnisti Banja Luka, u klasi profesora Željka Mitrovića, još jedan je od mladih ljudi kojima je pružena prilika, a on svoju grize poput ribe koja voli meso. Hermana tumači kao povučenog i poslušanog, ali razumnog mladog čoveka, a kako je spreman na promenu, brzo napreduje i postaje ono što je Edgar bio na početku komada.
Čitava scenska kompozicija odigrava se na tri plana, a čiju je scenografiju sjajno izvela Dragana Purković Macan, tako što je ostavila da proscenijum bude slobodan i rasterećen, tretirajući ga kao neutralni prostor, dok stanovi parova, podeljeni mrežastom pregradom po dubini scene, poput slikarske tehnike sfumato, pružaju osećaj izmaglice, pri čemu likovi nestaju kada više nije fokus na njima.
Kostimografkinja, Ivana Ristić, uklapala je kostime iz perioda krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, pružajući nam tako uvid u kojem se vremenskom rasponu radnja predstave odigrava.
Petar Bilbija, radom na muzici, doprineo je atmosferi predstave, a ona se posebno ističe u scenu u kojoj Emi, u svom stanu, poslužuje goste domaćim pecivom, gde muzika pokriva, verovatno, banalni dijalog, što je odlično rediteljsko rešenje.
Ne može se izostaviti ni rad mladog dramaturga, Aleksandra Vasiljevića, kojem je ovo prvi profesionalni angažman u NP RS. Vasiljević je štrihovanjem teksta, kao i zamenom dijaloških scena, monološkim, koncentrisao radnju drame, ali
treba dodatno povesti računa o tome da li informacije koje smo jednom čuli, treba da čujemo ponovo.
Problem u naturalističkim postavkama na malim scenama, ikao ova postavka nije isključivo naturalistička, ona prelazi i u simbolističku (u poslednjoj sceni kada Edgar želi da se oprosti od svog života, ali ga u tome prekida Herman svojom iznenadnom grotesknom pojavom, osvetljenje je plavo, hladno, morsko, poput osvetljenja koje možemo da vidimo u sceni kada istu likovi posmatraju akvarijum sa ribicama u Edgarovom stanu), jasno su vidljivi nedovoljno razvijeni glumački postupci, poput onih u kojima Smiljana Marinković na početku toliko brzo prelazi sa projekta na projekat, da je nemoguće razaznati ni jednu misao koja joj prolazu kroz glavu, dok je hrana, za koju se kaže da je spremana u domaćim uslovima, industrijska, što naturalizam ne trpi, ali je jasno da niko neće zbog
jedne scene mesiti testo.
Kako na dramu nije vršena nikakva intrevencija u vidu aktuelizacije, može se reći da je jedna od mana predstave, ta što smo pre osetili naš mentalitet, kroz odnose među likovima, nego hladnu nemačku odsečnost ili distanciranost kakvu pisac komada najbolje poznaje.
S druge strane, pohvalno je videti pozorišnu kuću koja, ne samo što pruža priliku mladima, već im dozvoljava da razmišljaju o važnim temama, koje su i više nego sposobni da prikažu na adekvatan način.
BIOGRAFIЈA
Nikola Stanišić je rođen u Vršcu 1996. godine. Studira dramaturgiju na Akademiji umjetnosti u Banjaluci.
Publikacije:
Drama „Kavez za ptice“, Časopis „Scena“, Sterijino pozorje, Novi Sad, 2022.
Bajka Divljaštvo princa Oriona, „Antologija na Sovremeni avtorski bajki“, Feniks, Skoplje, 2021.
Roman „Uzurpatori“, Nova Poetika, Beograd, 2021. Drama „Suze Svetog Lavrentija“, Narodna biblioteka Ilija M. Petrović, Požarevac, 2019.
Nagrade:
Sterijina nagrada za dramu Kavez za ptice, 2023.
Slobodan Stojanović za dramu Suze Svetog Lavrentija, 2018.