Nikola Stanišić: Razbijena pravda u nesalomivom krčagu
Drama Razbijeni krčag nemačkog pisca Hajnriha fon Klajsta je nastala 1806. godine kao vesela igra, a prvu postavku 1808. godine, režirao je niko drugi do Јohan Volfgang Gete.
Služeći se satirom, Klajst, ukazuje na korumpiranost pravosudnog sistema kod onih koji pravdu treba da sprovedu, a zapravo samo zloupotrebljavaju svoj položaj. Publika Narodnog pozorišta Republike Srpske gledala je, na velikoj sceni, premijerno izvođenje ove drame u režiji Tatjane Mandić Rigonat, 17. decembra 2024. godine.
Reč je o njenoj prvoj režiji u nacionalnom tetaru Republike Srpske, osim koje skromno potpisuje adaptaciju teksta i odabir muzike. Kada je reč o adaptaciji, propuštena je prilika da se odstrani prva scena usled koje se, kako u komadu tako i kod nje, već previše toga naslućuje. Odbacivanjem te scene bismo odmah dobili onaj dinamični početak uvođenja likova u sudnicu kroz gledalište, ali i radnju koja nedostaje u odnosu na puko prepričavanje događaja. Muzika doprinosi atmosferi i naglašava neodređenost vremena i prostora radnje.
Čini se da je namera bila da se likovi „Razbijenog krčaga” postave jasno u vidu njihove tipološke funkcije, koja je vrlo uočljiva u kostimu Ivane Ristić. Sudija Adam je u togi, služavka Greta je u tamnoj uniformi sa keceljom, dok je sudski savetnik Valter u odelu. S druge strane, Ristić se u jednom delu predstave poigrala sa pojedinim kostimima, ovaj put ističući individualnost likova. Kod Marte Rul kostim je veseo, mladalački dekoltirana roze haljina, Eva je u prljavo roze haljini i odaje utisak prividno nevine devojke, Rupreht ima tamni kožni mantil, dok Brigita izgleda kao dvorska luda u svojoj šarenoj kombinaciji.
Sudija Adam, glavni lik Klajstovog komada, je korumpiran i kriv u slučaju mnogo većem od razbijenog krčaga, ipak, svojim položajem uspeva da manipuliše masu i upravo ga takvog na scenu donosi Aleksandar Stojković. Јedino što mu konstantno izmiče su povrede nastale pre početka komada, i kao takav, on nikako ne može biti živahan, kakav je u pojedinim scenama, dok mu je u prvoj sve teško, pa da navuče čarape.
Krčag je razbijen i treba da se presudi ko je kriv. Slučaj je takav da sudija Adam traži krivca tamo gde ga nema, ne bi li sačuvao svoju mračnu tajnu i tako zaštitio sebe. Da je pravosudni sistem korumpiran, baš kao i svaki drugi, najbolje možemo videti kroz primere političkih kampanja, samim tim, nema ničeg novog, a još manje aktuelnog u postavljanju komada koji je odavno, nažalost, naša normalnost. Stvari sada moraju da idu iz kontre.
Ono sa čime se zapravo možemo identifikovati jeste služavka Greta, vođena sistemom ćuti i trpi, sebe postepeno dovodi do reci i delaj, dok je ono što sistemu nedostaje inspekcija, što je u ovom slučaju Valter.
Služavku Gretu, studentkinja četvrte godine glume na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci u klasi profesora Radoslava Milenkovića i stručne saradnice Nikoline Friganović, Ana Vinčić, na scenu donosi kao pogrbljenu, radnu ženu, koja, kad i postavi suvišno pitanje, odmah se pokaje zbog toga, sve do samog kraja, kad odluči da istupi, pri čemu menja svoju fizionomiju i zarad pravde, ona se u potpunosti ispravlja i vatreno svedoči.
Valtera na scenu donosi Ljubiša Savanović, kao poštenog i smernog sudskog savetnika koji je tu da kontročiše pravičnost donošenja odluke. Savanović se, verovatno, najviše saživeo sa likom, obzirom da je njegov govor skoro pa privatan, što bi u određenom tumačenju moglo da se nazove i prirodnim. Ipak, treba odvojiti fikciju od fakcije.
Predstava kolabira usled prenošenja informacija koje su varijacija na temu. Uvođenje novog lika, Brigite, u poslednjoj četvrtini predstave je ravno sa deus ex machina, što se jednostavnije moglo opravdati iskradanjem služavke Grete. S druge strane, ima interesantnih rediteljskih rešenja i glumačkih postupaka, poput krckanja oraha sudijskim čekićem, ljuljanjem razbijenog krčaga poput bebe, prolaženje likova kroz gledalište do sudnice na sceni, obmotavanje crvene vune oko šake, nazdravljanje sa balkona.
U prilici smo da gledamo i ostale kreacije studenata Akademije umjetnosti, kao i same dekanice.
Dragana Purković Macan, zadužena za scenografiju, već na samom početku, služeći se videobimom na kojem su tri skulpture Dama pravde, kao kontrapunkt sa dešavanjima u sudnici, podcrtava kako pravde nema na mestu gde ona treba da se donese. Kasnije dolazi do pretapanja tri skulpture sa šumom. Prostor šume je snolik, uklopljen sa biljkama na portalu, koje podsećaju na marihuanu, publici, kao i likovima, pruža osećaj kolektivne halucinacije.
Evu na scenu donosi Tara Јovanić, studentkinja četvrte godine Glume na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci u klasi profesora Radoslava Milenkovića i stručne saradnice Nikoline Friganović. Јovanić svoju Evu doživljava emotivno, njena unutrašnjost se lomi pod velikom tajnom koju krije od svih prisutnih. Kada je Rupreht uvredi, ona mu se obraća sa nakupljenom gorčinom u ustima, a na isti način i odaje tajnu pred svima očekujući da pravda bude zadovoljena.
Ruprehta, Ilija Ivanović, apsolvent Glume na Akademiji umjetnisti u Banjoj Luci u klasi profesora Željka Mitrovića, donosi kao pacova iz blokova. Nazalnim govorom, mafijanjem u prazno i vređanjem žena, igra po principu oni me napadaju, a ja se samo branim.
Neizostavna je gospođa Marta Rul, usplahirena i majčinski stroga, kakvu je i donosi Miljka Brđanin. Svojom pojavom započinje akciju i predstavi daje potrebnu svežinu. Iako u momentima seče rečenice tupim nožem, ona se brzo vraća u kolosek valerišući važne i manje važne informacije.
Ne treba zanemariti ni sporedne likove koji su vođeni iskustvom glumaca. Gospođu Brigitu, Slađana Zrnić donosi kao šašavu tetku koja ima svoj fazon, dok u slobodno vreme špijunira decu. Ona sa sobom unosi olakšanje i smeh, neophodan da bi se razmrdala sudnica zahvaćena mrežom laži. Liht, kao sudski pisar, zauzima stranu tek kada se većina opredeli. Boris Šavija, donosi ovom liku simpatičnost svojom neodređenošću. Fajt Timpel, otac je koji je moralna podrška optuženom sinu, Reprehtu. Vladimir Đorđević ga donosi na scenu u vidu fizičke prisutnosti. Kako ne doprinosi radnji, niti služi razrešenju, njegov lik je u potpunosto mogao biti štrihovan.
Iako je razrešen dužnosti, sudija Adam će dobiti novi posao u nekom novom mestu, a gde je pravda, uzvikuje Greta na kraju predstave, skidajući sa sebe obeležja svoje funkcije. Ona je ta koja je poslednja svedočila, ali zbog nemogućnosti da se pravda sprovede u potpunosti, ona ludi. I zaista, ima li pravde za one koji počine krivična dela, ili na njihova mesta dolaze još gori? Tatjana Mandić Rigonat ne nudi odgovor na ovo pitanje, već suptilno poručuje kroz simbol krvavih ruku do kog smo stadijuma došli.
BIOGRAFIЈA
Nikola Stanišić je rođen u Vršcu 1996. godine. Studira dramaturgiju na Akademiji umjetnosti u Banjaluci.
Publikacije:
Drama „Kavez za ptice“, Časopis „Scena“, Sterijino pozorje, Novi Sad, 2022.
Bajka Divljaštvo princa Oriona, „Antologija na Sovremeni avtorski bajki“, Feniks, Skoplje, 2021.
Roman „Uzurpatori“, Nova Poetika, Beograd, 2021. Drama „Suze Svetog Lavrentija“, Narodna biblioteka Ilija M. Petrović, Požarevac, 2019.
Nagrade:
Sterijina nagrada za dramu Kavez za ptice, 2023.
Slobodan Stojanović za dramu Suze Svetog Lavrentija, 2018.