Najveći obavještajni uspjeh: Kako Milanović je non-pejperom spasio Republiku Srpsku totalnog razaranja
U svoj najveći obavještajni uspjeh upisuje upravo odbranu Republike Srpske, a uspio je da sakrije identitet od NATO-a tri godine. U januaru 1995. Milanović je kao srpski pukovnik bez uniforme, sa lažnom biografijom i gvozdenim živcima, ušao u Brisel i to pravo u srce NATO-a.
U maju 1995. godine spasio je, kaže, Republiku Srpsku od totalnog razaranja. Komandi Srpske dostavio je 2.200 stranica dokumenata UNPROFOR-u. Svaki je bio non-pejper, onoga što im se priprema.
- General Ratko Mladić nakon tih informacija koje sam dao, odlučio je da od zarobljenih snaga UNPROFOR-a napravi zaštitu. Oni su potom postavili ultimatum komandi da ih pusti na slobodu, na šta on nije pristao. Potom su sazvali vanrednu sednicu Savejta NATO-a i donijeli odluku da će, ukoliko ne ispuni ultimatum, bombardovati Srpsku. Komandanta južnog krila NATO-a su uputila da se vrati u Napulj i pripremi kontigente da u toku noći izvrše napade na resurse Republike Srpske. Raspolagali su informacijama gdje su ciljevi. Nakon toga, grčki predstavnik NATO-a, donio mi je na kuću informaciju, ona je bila iznenađenje za mene, jer sam mislio da će doći do neke nagodbe - rekao je Milanović za RT Balkan.
Planirano je, kako je Milanović imao uvid, da se u jutarnjim satima krene sa opštom odmazdom na Republiku Srpsku. Tu informaciju, on je odmah proslijedio Srbiji, pa oni dalje na Pale.
- Komanda je odlučila da se svi zarobljenici UNPROFOR-a zavežu za potencijalne ciljeve i ta vijest je emitovana uveče u udarnom dnevniku Srpske. To je bio šok za svjetsku javnost. Kad je to obijelodanjeno, donijeta je odluka da se, kako bi se zaštitile snage, obustavi odluka o planu agresije za tu noć. To mi je najveći obavještajni uspeh. Srbija se mogla odbraniti, Republika Srpska nikako. Ništa od nje ne bi ostalo do danas - navodi Milanović.
Sutradan su izdali saopštenje, prisjeća se Milanović, o tome da je državni i vojni vrh dobio informaciju o tome da je NATO odlučio da bombarduje Republiku Srpsku i da je zbog toga odlučeno da se grupom umproforaca zaštite ciljevi.
- Rečeno je da je ta informacija dobijena iz Brisela. Toliko malo je falilo da me otkriju do kraja - navodi Milanović.
Prisjećajući se kako ga je put odveo do Binela, Milanović navodi da je Binel tada bio šef kabineta francuskog generala, koga je kontaktirao kako bi se sastali na ručku. General je pristao, ali su mu se u međuvremenu, ispriječile druge obaveze. I tog četvrtka, umjesto sa generalom, sastao se u kafani "Vinogradi" koju je u sjedištu NATO-a držao jedan Aca iz Velike Plane, sa Binelom.
- Binel me zove, kaže da je general otputovao za Pariz i da se ručak privremeno odlaže. U tom razgovoru, kaže mi da kod nas ima dobrih ćevapa jer je bio u delu UNPROFOR-a u BiH i još tada je formirao stav o Srbima. I ja ga pozovem na ćevape. On je rakiju već pio u BiH. Opustimo se, i u nekom trenutku on meni ispriča da mu je djed bio na Solunskom frontu i kaže mi da mu je djed jednom prilikom rekao: "Ako nekad sretneš Srbina, skini mu kapu" - objašnjava Milanović susret sa Binelom.
U Beogradu nisu mogli da mu vjeruju kada je počeo da šalje ključne informacije i mislili su da je zavrbovan.
- Nastavljam sa njim (Binelom) kontakte, ali generala više ne tražim. Binel je bio antiamerički raspoložen. Na kraju, 27 informacija sam dostavio gdje je on registrovan kao izvor - istakao je.
Odluka o agresiji na Јugoslaviju donijeta je 12. oktobra i trebalo je da bude potpisana dan, dva kasnije ukoliko Milošević ne prizna kapitulaciju, objašnjava Milanović.
- Početkom septembra, pozvali su sve diplomate u Brisel kako bi dobili međunarodnu podršku, jer je postojao veliki otpor za bombardovanje. Potrudili su se da im prikažu kako srpska vojska vrši destrukciju na KiM. Napravili su falš informacije da je navodno, uništeno 624 sela, 24.000 kuća. Kad su mislili da im to dovoljan legitimitet za agresiju, onda im je falila Rezolucija UN, koju nikako ne mogu da dobiju. Naprave falsifikat rezolucije i podmetnu NATO-u - objašnjava Milanović.
Po informacije otišao je kod jednog diplomate 29. septembra. Uspio je da na kartu očinskih osećanja, izvuče ključne, kad je dan D.
- Tog, 29. septembra sam pozvao diplomatu da me primi. Vidim da je crven u licu, otvorio flašu, kaže: "častim". Pitam ga što časti. Kaže: "Ne idem u Indiju, idem u Sarajevo." Pitam ga što se raduje. Odgovara mi: "Karijera se gradi na kriznim područjima." Pitam ga kad je dan D. Kaže: "To ne mogu da ti kažem." Јa mu potom ispričam kako imam dvoje djece tamo u Јugoslaviji. A on mi kaže da ih izvučem odande. Kažem mu: "Imaš dvije ćerke, šta bi radio ti sada da si u mojoj situaciji." Nekako uspjem da ga smekšam i kaže mi – "za 10 dana", ili će Milošević prihvatiti uslove ili će rakete poletjeti - prisjeća se Milanović.
Po izlasku iz ove ambasade, pozvao je Binela kako bi dobio podatke o ciljevima. Kao i mnogo puta ranije, informacije je dobio na kuću iako je ovoga puta, posumnjao da je identifikovan.
- Sastao sam se sa Binelom u restoranu. Sjeli smo i odjednom, su počeli da se pune stolovi. Bili su nas identifikovali. Nisam se bio uzrujao, očekivao sam odgovor, hoće li mi dati dokumenta. Rekao mi je da je opasno. Јa mu kažem da znam i da ukoliko ne dobije odgovor, da će me objesiti u Beogradu. On mi je potom, rekao da ću dokumenta dobiti. Doneo mi je na kuću. Popili smo dvje flaše vina, ja sam sad imao strah da ga je možda, neko uputio. Preturamo dokumenta, objasni on meni neke stvari. Na vratima mi kaže: "Znam šta sam uradio, ne kajem se. Ako nas uhvate, ubijaju nas obojicu" - kaže Milanović.
Sa tim informacijama, Milanović se zaputio u ambasadu da dešifruje podatke i pošalje ih u zemlju. Da bi zavarao trag, išao je podrumskim prostorijama i za rutu izabrao suprotnu od one kojom je uvijek išao.
- Stignem do ambasade i kažem sam sebi – znaš li da je Srbija spasena. Ne smijem da izađem na hodnik, plašim se da će neko da napadne ambasadu. Tražim da pozivu onog ko dešifruje poruke. On je to uradio. Kaže mi: "Na stolu je (u Јugoslaviji)." Kući nisam išao dva-tri dana. Te informacije je dobio načelnik Generalštaba. Ciljeva više nema, odluka o agresiji ne može da bude donijeta. Potom, pozivaju Miloševića i predlažu da u Beograd dođu Solana, Klark, Holbruk, da se relaksira situacija, traže izlaz. Misle da Milošević ne zna šta se desilo, da oni nemaju ciljeve. Oni dođu u Beograd. Dogovor je da bio da dođu posmatrači Vokera, to su bili sami obavještajci i zločinci. Vratili su se, referisali su da su postigli neki dogovor sa Miloševićem da je agresija suspendovana. Imali smo vremena da spremimo - zaključuje Milanović.
Govoreći o taktikama koje je koristio da bi došao do tajnih podataka, novac, kako kaže, nikad nije koristio kao alat.
- Praksa je sljedeća. Da ti se određeni zadatak, treba da tražiš izvor od koga ćeš da dobiješ. Ukoliko ti neko traži novac, ti obavještavaš da ti je neko to tražio. E, sada, to je pitanje ličnost, da li sam ja sposoban da procjenim vrednost te informacije za bezbjednost zemlje i da se te pare daju. Nijednom nisam tražio da mi daju budžet za to - ističe Milanović.
Do obavještajnih saznanja presudnih za sudbinu zemlje dolazio je samo svojom vještinom da pronađe ključne igrače i dokumenata pod šifrom.