Plotan: Evropska unija želi digitalni evro kako bi ostvarila monetarni suverenitet
- U eri fragmentacije globalnog finansijskog sistema, za Evropsku uniju ovo nije samo pitanje tehničke ili praktične prirode, već je riječ o strateškoj autonomiji Evrope u geopolitičkoj konkurenciji sa SAD, Kinom i privatnim sektorom u kojem sve više dominiraju kriptovalute i stejblkoini - naglasio je Plotan u kolumni za Srnu koju prenosimo u cijelosti:
Prema dostupnim podacima, šest od deset finansijskih transakcija u Evropi prolazi kroz američke sisteme poput "Viza", "Masterkard" i "Pejpal". U slučaju još većih geopolitičkih napetosti, taj vid zavisnosti može da preraste u ranjivost.
U praksi bi digitalni evro trebao da bude evropski odgovor na ovakve izazove, jer bi predstavljao javni novac, podržan bilansom ECB-a, koji funkcioniše kao digitalna gotovina, pravni tender i oflajn rješenje.
S jedne strane, argumenti za digitalni evro zvuče uvjerljivo iz perspektive monetarne i platne suverenosti. Bruegel ističe da je pravi razlog upravo monetarni suverenitet, pa bi ECB morala zauzeti prostor u digitalnom svijetu kako privatni sektor ne bi popunio ovaj finansijski vakuum i time direktno ugrozio stabilnost evra.
Kada bi došlo do potpunog sloma kriptovaluta i stejblkoina, to bi moglo ponovo da probudi duhove evrokrize iz perioda od 2010. do 2015. godine, kada su se razlike u kreditnom riziku između zemalja evrozone pretvorile u egzistencijalnu prijetnju.
U ovom slučaju, digitalni evro bi predstavljao ekonomsko sidro koje štiti kredibilitet evra i sprečava finansijsku fragmentaciju. Uz to ide i "Vero" /Wero/, koji predstavlja evropski digitalni novčanik i mobilni platni sistem kao privatno rješenje za svakodnevnu upotrebu.
ECB službeno opisuje digitalni evro kao jednostavan alat: pretvoriš novac sa računa u digitalni novčanik, plaćaš oflajn ili onlajn, besplatno unutar evrozone, sa mogućnošću uslovnih plaćanja /npr. plaćanje tek kad roba stigne/.
Kako se navodi, digitalni evro se ne može ograničiti u svom korišćenju, a postojalo bi ograničenje na iznos u novčaniku kako bi se spriječio masovni odliv depozita iz banaka.
Cilj je jasan: veća konkurencija, otpornost sistema i veći izbor za građane, banke i trgovce. U geopolitičkom kontekstu, to je odgovor na američku dominaciju u platnoj infrastrukturi i kineski digitalni juan koji već testira sličan model kontrole nad plaćanjima.
Evropa očigledno ne želi da joj u digitalnoj eri neko drugi diktira pravila, ni Vašington, ni Peking, ni privatnici iz Silicijumske doline.
S druge strane, kritičari upozoravaju da ova priča o suverenosti može sakriti i drugu stranu medalje. Libertarijanski istraživački centar iz Vašingtona - Kato institut /Cato Institute/, otvoreno kaže da digitalni evro nije orijentisan ka slobodi građana Evropske unije, već ka jačanju kontrole centralne banke u eri kriptovaluta.
Dok se prodaje kao zaštita od stranih uticaja, istovremeno se u Evropi uvode ograničenja na gotovinu /planirani limiti na 10.000 evra/, pripejd kartice i privatne kripto novčanike sa ciljem sprečavanja ilegalnih finansijskih aktivnosti.
Kritičari dalje ukazuju na situaciju da bi digitalni evro, umjesto da poveća slobodu, mogao olakšati praćenje transakcija, što bi u prevodu značilo efikasnije oporezivanje i nadzor, sličan kineskom modelu.
DŽudit Arnal iz CEPS upozorava da se miješaju kruške i jabuke: američke privatne kompanije /"Viza", "Epl pej"/ nisu isto što i geopolitički rizici države. Pravi geopolitički prekid plaćanja bio bi ekstremna mjera, moguća samo u slučaju potpunog sloma savezništva poput NATO-a, a tada bi i gotovina i debitne kartice bile jednako ugrožene.
Iz perspektive geopolitičkog takmičenja, digitalni evro je klasičan primjer kako Evropa pokušava da ostvari pogodnu poziciju u multipolarnom svijetu. SAD dominiraju platnim lancima i mogu koristiti tu moć za sankcije, kao što je to bio slučaj s Rusijom, dok Kina već ima operativni digitalni juan koji joj daje prednost u Aziji i digitalnoj trgovini.
Stejblkoini, koji predstavljaju kriptovalute vezane za standardne valute /obično za dolar/, prijete da će erodirati evro ako ECB ne reaguje. Digitalni evro bi trebao osigurati da javni novac ne nestane u digitalnoj eri i da Evropa zadrži uticaj na vlastite finansije. Međutim, pitanje je hoće li to zaista ojačati stratešku autonomiju Evrope ili samo premjestiti moć iz privatnih ruku u ruke ECB-a i briselske birokratije.
Digitalni evro može biti legitimni štit protiv spoljnih zavisnosti, finansijskih kriza i geopolitičkih rizika, ali nosi i opasnost od veće centralizacije. U geopolitičkoj areni, gdje se novac sve više pretvara u oružje, Evropa bira put javnog suvereniteta.
Hoće li to biti korak prema većoj otpornosti ili prema novom obliku kontrole – pokazaće vrijeme i način na koji će se projekt implementirati. Građani, banke i političari u Evropskoj uniji moraju paziti da "suverenitet" ne postane sinonim za manje izbora, a više nadzora.